Здравље

ПРОФ. ДР СТАМЕНКО С. ШУШАК, УГЛЕДНИ СРПСКИ КАРДИОХИРУРГ
Имати срце у рукама
Ради у Институту за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици. Професор је хирургије, кардиохирургије и медицинске етике на Медицинском факултету у Новом Саду. Предаје на Богословском факултету СПЦ у Београду и Паневропском универзитету у Бањалуци. Ужу специјализацију из кардиохирургије завршио у Берлину, у најпрестижнијем европском кардиохируршком центру. Једини је цивил у комисији за биоетичка питања Синода СПЦ, члан Свеправославног биоетичког комитета под окриљем Васељенске патријаршије у Цариграду

Пише: Игор Деспотовић

Рођен је 1969. у Прњавору, градићу надомак Бањалуке, Српска. Његов отац, почивши примаријус др Славко Шушак, био му је велики узор „не само у медицини него и у оном метафизичком, оностраном, ванлогичном, у правом смислу речи људском”. Ту очинску благост и ненаметљивост и континуирану материјалну помоћ сматра кључем свог успеха. А љубав према кардиохирургији, каже, родила се током студијског боравка на чувеном франкфуртском универзитету „Јохан Волфганг Гете”.

Били сте један од најбољих студената Медицинског факултета у Новом Саду, данас сте ту цењени професор. Колико се тога променило између та два времена?
Медицински факултет је за мене представљао храм сазнања и место развијања оног онтолошког у нама: људскости и етичности према болесном човеку, то јест сваком човеку коме су потребни нега и помоћ. Та „луча микрокозма” ме је увек водила. Предлог студената да у два мандата будем студент-продекан представљао је за мене истинску част. Тада сам се сусрео са реалношћу, са различитим „лучама” водиљама. Увидео сам да факултет некоме може да буде и веома тежак. Данас, као професор, могу да кажем исто. Прошао је псевдоболоњски процес, програми студирања се не разликују много од претходних, а студенти су остали исти. Има студената који вас разоружају својим знањем, али и оних – већинских, на жалост – чије знање не превазилази маргине популарних часописа типа Лепота и здравље. Бити добар студент исто је што и бити добар лекар и добар човек. Основно назначење свега тога представља управо спој хоризонтале и вертикале, оног иманентног и трансцендентног, физичког и метафизичког, овоземаљског и вечног.
На жалост, све је мање и лекара који желе да постану прави професионалци, истинска лекарска елита. Не знам да ли је то одраз наше блиске прошлости или неизвесне будућности, али процесе који се одвијају пред нашим очима неопходно је хитно зауставити и преобразити.

ВЕЛИКО БЕРЛИНСКО ИСКУСТВО

Одмах после дипломирања дошли сте у Институт за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици. Како је текло Ваша даље усавршавање?
Убрзо сам добио место асистента-приправника на Катедри за хирургију Медицинског факултета у Новом Саду. Општу хирургију сам специјализирао у року и са највишом оценом, а убрзо затим магистрирао из уже наставно-научне области кардиохирургија. Три године касније сам под менторством академика проф. др Нинослава Радовановића одбранио и докторску дисертацију под насловом Дугорочно преживљавање и квалитет живота после операције на отвореном срцу. Недуго потом изабран сам за доцента на истој Катедри. На личну иницијативу, одлазим 2006. на двогодишњу субспецијализацију из кардиохирургије. У најеминентнијем европском кардиохируршком центру „Deutsches Herzzentrum Berlin”, под менторством мог учитеља проф. др Роланда Хецера, субспецијализирао сам кардиохирургију. Истовремено, ту сам завршио европску школу трансторакалне и трансезофагеалне колор-доплерехокардиографије. Било је то велико искуство. Упознао сам велике европске и светске кардиохирурге. Надам се да ће то бити од непроцењиве важности за развој српске кардиохирургије у будућности.
У Србију сам се вратио 2008. Настављам свој посао у операционим салама Института у Сремској Каменици и на Медицинском факултету. Годишње урадим између 170-200 операција на отвореном срцу, међу којима су и оне најкомпликованије. У децембру 2011. изабран сам за професора на Медицинском факултету у Новом Саду.

Зашто сте кардиохирургију субспецијализирали баш у Берлину?
То је један од најпрестижнијих светских кардиохируршких центара. Центар у којем се годишње уради око 5.000 операција на отвореном срцу. Њему гравитирају најтежи пацијенти из целе Немачке и Европе. Управо у њему је конструисано механичко срце, такозвано „берлинско срце”. Под патронатом „Deutsches Herzzentrum Berlin” делују многе кардиохирургије у Кини, Индонезији, Русији, Босни и Херцеговини. Многи директори европских кардиохируршких центара усавршавали су се и радили управо у овом центру. Све то ме је мотивисало да одем у баш Берлин. Професор Хецер је човек великог срца, велики стручњак и хирург. Помогао је многим нашим пацијентима и стручњацима. Неколико наших пацијената добило је ново срце управо у овој установи.

НИШТА БЕЗ ДУХОВНЕ ВЕРТИКАЛЕ

Где је данас српска кардиохирургија у односу на европску?
Српска кардиохирургија у кадровском смислу уопште не заостаје у односу на немачку. Немачка, међутим, има имплементиране и развијене савремене начине лечења најтежих срчаних болесникâ (болесници којима више не можемо помоћи такозваним конвенционалним кардиохируршким процедурама), што би требало да буде приоритет и за Србију у наредном периоду. Будућност медицине и кардиохирургије у Србији видим у ревизији високог школства, медицини заснованој на етици и доказима, борби против непотизма и корупције у здравству.

Фасцинантно је слушати Вас када говорите о операцијама на срцу. Какав је осећај када држите људско срце у рукама?
Једини осећај: болесном човеку морам урадити оно што ће му обезбедити бољи живот након моје интервенције. То није лако. Често оперишете веома тешке пацијенте, познанике, пријатеље или чак чланове уже родбине. Ту – наравно, уколико је то могуће – морате искључити сва осећања и радити професионално. Као што је пацијент за време операције без осећаја за било какве спољашње надражаје, пошто је у анестезији, тако и хирург за време операције мора да буде у некој врсти „душевне анестезије”. Једино тако може квалитетно да уради планирану операцију. То се постиже дуготрајним и мукотрпним „тренинзима” у операционој сали, великим знањем које стичете током студија, специјализације и субспецијализације, али и оном духовном вертикалом коју сам поменуо. Без ње се ништа квалитетно не постиже, независно од тога да ли је човек верујући или је антитеиста. Држати људско срце велики је благослов, али и дар који нас обавезује.

Недавно је из штампе изашла Ваша књига Митрална регургитација – кардиохируршки аспекти дијагностике и терапије. Из рецензијâ професора Роланда Хецера и академика Нинослава Радовановића, сазнајемо да је ово први озбиљан кардиохируршки уџбеник писан на српском језику.
Да, то је уџбеник на којем сам радио још за време мог боравка у Берлину. Кардиохирурзи добро знају шта је митрална регургитација. Она је често тема конзилијумâ. Да ли је „поправљати”, када и како урадити операцију, то је тема многих дебата на међународним стручним конгресима. Од професора Хецера сам научио неколико начина реконструкције митралног залиска. Неке од њих управо носе његово име. Такође, и професор Радовановић развија специјалну реконструктивну методу митро-трикуспидалног ушћа („РАДО-процедура”). Поред оваква два светски призната стручњака имао сам прилику да научим много, што сада могу да спроводим у свакодневној пракси. Отуд идеја да сва знања и искуства мојих учитељâ и моје скромно знање пренесем на папир и први пут објавим на српском језику. Надам се да ће то бити од велике користи за садашње и будуће кардиохирурге и кардиологе.

Крајем 2011. изашао је страни уџбеник AorticValve, ауторâ Ying-Fu Chena и Chwan-Yau Luoa, у којем сте Ви један од ауторâ поглавља „Aortic Valve Endocarditis”?
Та књига плод је мултидисциплинарне и мултицентричне сарадње лекарâ који су своја знања и искуства у последњих неколико година објављивали у еминентним светским часописима са такозване „SCI листе”. Имајући у виду да су од стране мојих сарадника и моје маленкости у протеклих две године објављена два рада о бактеријском ендокардитису аортног залиска, као и неколико радова у вези са патологијом и хирургијом истог, позвани смо да у тој књизи напишемо речено поглавље. То представља велику част за све нас, јер је реч о светски признатом уџбенику, који комплетно обрађује проблематику аортног залиска.

***

Подршка
– Школовати се у Берлину подразумева следеће: имати добре препоруке и решено питање стипендије. Препоруке сам са лакоћом добио на основу мојих дотадашњих резултата и курикулума, а стипендију за целокупно школовање добио сам од Фондација „KAAD” и „Хемофарм”. Велику захвалност за материјалну, људску и духовну помоћ дугујем Српској православној цркви, посебно Његовом Преосвештенству епископу бачком проф. др Иринеју Буловићу. Након нострификације дипломе и почетка мог рада у Берлину, добио сам стипендију и од професора Хецера, што је увелико допринело квалитету мог живота у Берлину и живота моје многочлане породице у Новом Саду.

***

Време
Имате ли Ви уопште слободног времена и како успевате да истовремено будете муж и отац четири ћерке?
Времена немам много. Поред операција на срцу, предавања, вежби и испита на Медицинском факултету у Новом Саду, професор сам и на Паневропском универзитету у Бањалуци, повремено предајем и на Богословском факултету у Београду. И поред тога, свакога дана нађе се времена за породичну шетњу и ристрето са пријатељима. О томе какав сам муж и отац, много боље би Вам могла рећи моја супруга. Сво време мог школовања и путовања по свету, она је одгајала децу и била ми велика подршка.